И мени је познато да још увек  Вуковаром шетају злочинци који су починили злочине над вуковарским цивилима. Само то нису Срби, јер се они још од раних 1990-их година систематски процесуирају и пред хрватским (само пред жупанијским судовима у Осијеку и Вуковару процесуирано их је више од 1.100) и пред српским судовима (Овчара, Ловас, Сотин, Сремска Митровица, Тења, Бели Манастир и Ћелије.), али и пред Хашким трибуналом (Хаџић, Докмановић, Шљиванчанин, Мркшић, Радић, Милошевић, Станишић, Симатовић, Шешељ).

У архиви Веритаса налазе се две првостепене пресуде Војног суда у Београду и две  другостепене Врховног војног суда из 1992. и 1993. по којима су због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва правоснажно  осуђени: Мартин Саблић, Зоран Шипош, Никола Ћибарић, Јуре Марушић, Анте Врањковић, Бартол Домазет, Славко Мађаревић, Мирко Филковић, Зденко Штефанчић, Мира Дунатов и Дамир Сарађен... сви припадници ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље и Борово Село, шесторица на смртну казну, а остали на временске од шест до 15 година затвора.

Осуђени су зато што су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали комшије цивиле српске националности, њих 20 и једног тешко ранили. Поменутим припадницима ткз. Збора Народне Гарде суђено је у присуству и сви су размењени 14. августа 1992. у Неметину у тзв. “Панићевој размени заробљеника” по принципу “Сви за све”.

Хрватској страни су предати и судски списи уз договор да њихови судови наставе поступке, што се никада није десило. У Хрватској нико још није процесуиран ни по оптужници Војног тужилаштва у Београду на којој се налазе 44 оптужена Хрвата који се терете за убиство 19 вуковарских Срба у лето и јесен 1991. коју је у августу 2011. Београд доставио Загребу.

Међу оптуженима налазе се и поменути Мерчеп,  који је у то време био комадант одбране тога града и Томислав Јосић, актуелни председник ткз. Стожера за одбрану хрватског Вуковара од повратка ћирилице у тај град. Управо због те оптужнице хрватски Сабор је у новембру исте године и донео  Закон о ништетности  (ништавости) одређених правних аката правосудних тијела бивше ЈНА, бивше СФРЈ и Републике Србије, који је још на снази.

Знам ја да ни Пенава, ни Грабар Китаровићева нису мислили на горе поменуте злочинце из  сопствених редова. Они су за њих били и остали национални хероји. То што су понеког осудили, као Мерчепа, морали су због Европе и света. А када су их већ морали осудити, барем их не морају  држати у класичним затворским условима.

Слање у елитну бању на рачун државе Мерчепу је и награда за убијање Срба (“Мерчеповци” су, према тврдњама из оптужнице, на кутинском, пакрачком и загребачком подручју незаконито ухапсили најмање 52 особе, од којих су 43 убили, три се воде као нестале, а шест их је преживело мучења и злостављања) и извињење за изнуђену и невољну осуду.

С друге стране, сви Срби, који су ратних деведесетих живели у РСК и носили оружје “што се подразумева” су за већину Хрвата ратни злочинци.

Српске жртве додатно вређа и цинизам хрватских званичника кад тврде да су пред њиховим законима и судовима сви једнаки.

Иако је тридесетак пута више осуђено припадника бивших СВК и ЈНА него припадника хрватских оружаних снага, иако су и осуђени Срби оболевали и умирали у хрватским затворима, још нисам чуо да је неко од њих за време издржавања казне због болести упућиван на бањско лечење.

Аутор: Саво Штрбац
Извор: ДИЦ Веритас
24.09.2018.