Пошто водим ДИЦ „Веритас”, који се од оснивања (1993) бави српским жртвама са подручја Хрватске и бивше РС Крајине, заинтригирао ме и број жртава и изјава шефа пројекта фра Јагодића да се на списку налазе и „војници и цивили и мушкарци и жене и деца, католици, православци, муслимани”, па сам са својим сарадницима упоређивао Јагодићев списак са „Веритасовим”, што је показало да нам се пописи делимично преклапају.

Вуковар по моделу Сребренице

Ево и примера:

Првостепеним пресудама Војног суда у Београду број ИК-112/92 од 26. јуна 1992. и ИК-108/92 од 14. јула 1992. године и другостепеним Врховног војног суда број ИК-259/92 од 29. децембра 1992. и ИК- 260/92 од 24. новембра 1993. правоснажно су осуђени припадници ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље: Мартин Саблић,  Зоран Шипош, Никола Ћибарић, Јуре Марушић, Анте Врањковић, Бартол Домазет, Славко Мађаревић, Мирко Филковић, Зденко Штефанчић, Мира Дунатов и Дамир Сарађен, сви због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва – шесторица на смртну казну, а остали на временске од шест до 15 година затвора.

Осуђени су  што су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали цивиле српске националности: Петра Грубишића, Милана Ђукића, Рајка Нунића, Предрага Ћирића, Томислава Јаковљевића, Милорада Зорића, Уроша Недучића, Константина Лукића, Јована Маркова, Љубомира Болића, Бошка Грбића, Ану Лукић, Виду Јаковљевић, Ратка Инића и његовог душевно болесног сина непознатог имена (касније смо дознали да се звао Марко), Тошу Тошковића, Војислава Ђекића, Светислава Владисављевића, Стеву Малецки, Милицу Врачарић, а њеног супруга Драгољуба тешко ранили.

Од поменутих жртава на Јагодићевом списку налазе се Предраг Ћирић, Урош Недучић, Константин Лукић, Јован Марков, Ратко Инић, Тошо Тошковић, Војислав Ђекић, Светислав Владисављевић и Милица Врачарић, док других нема. Нема ни Ане Лукић, Хрватице удате за Србина, коју је, по наређењу Мартина Сабљића, због тога што је код ње пронашао војничке књижице њеног супруга и три сина, заједно са Видом Јаковљевић, извео из склоништа „Нова обућара” и стрељао Никола Ћибарић.

Летимичним упоређивањем „Веритасовог” и Јагодићевог списка, уочили смо око двестотинак преклапања од око 500 особа, колико их се са подручја општине Вуковар налази на „Веритасовом” верификованом списку  погинулих и несталих Срба у рату 1990-их.

Ни после упоредне анализе оба списка, није ми јасно шта је заправо био циљ Јагодићевог пројекта. Да ли окупити на једном месту све жртве Вуковара, без обзира на њихову војну, националну и верску припадност, или су Срби, који су страдали од припадника ЗНГ, као горепоменути (а и многи други), на листу стављени ради увећања броја жртава страдалих од „српског агресора”?

Прва опција би била за сваку похвалу, посебно ако се има у виду шта све хрватски ветерани, на челу са вуковарским градоначелником Иваном Пенавом, раде да се „процесуирају сви ратни злочини”, да се у том граду  забрањује употреба ћирилице и да деца српска и хрватска, и школска и предшколска, још увек иду у одвојена одељења. Ова опција би била и права храброст јер потврђује да је у Хрватској вођен грађански рат, што се у тој држави још не сме ни помислити а камоли јавно говорити.

По другој опцији, стављање и Срба на списак вуковарских жртава, изложеном у дворишту Фрањевачког самостана, код посетиоца спомен-обележја требало би да створи утисак да су и они бранили Вуковар од „великосрпске агресије” и за слободу свог града и живот дали.

Ова опција ми је, имајући у виду и место где је списак изложен и да нико од хрватских „јастребова” није јавно приговорио овом својеврсном „братству и јединству” мртвих Вуковараца, много ближа Јагодићевој намери.


Аутор: Саво Штрбац
ДИЦ Веритас
26.10.2019.