Убиство породице Јовановић је монструозни ратни злочин који су извршили припадници Седме бригаде муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине у Зеници 2. октобра 1993. године.
Том приликом је убијен Томислав С. Јовановић, његова супруга Зорка, син Владимир и кћерка Вања, као и син његовог брата Љубомир Јовановић. Злочинци су упали у његов стан, ухапсили све који су се затекли ту, а потом мучили и одвели у непознатом правцу. Жртве нису биле наоружане нити су били икаква пријетња по остале становнике Зенице.
Неколико дана касније жртве су нађене на једном пропланку рејон До, у селу Бистрица, гдје су се видјели трагови насиља над лешевима Јовановића. Ово злодјело се десило по сазнању да Томислав жели са својом породицом да побјегне из окупиране Зенице на слободну србску територију у Босни.
Тек 1997. године жртве су ексхумиране из масовне гробнице на том локалитету, гдје су и друге србске породице ликвидиране и бацане у јаму.
Тужилаштво Босне и Херцеговине одбија да процесуира овај злочин, а судско веће Хашког Трибунала је одбило да узме "Случај Зеница" у своје руке, јер како кажу да нема довољно доказа, иако им је достављена обимна докуменатација о најмање 120 Срба који су током 1992-1995 мучки убијени у Зеници.
Томиславов брат Душан Јовановић је послије ексхумације сахранио посмртне остатке својих најмилијих на територији Србске Републике, како не би били скрнављени од стране муслиманских екстремиста.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Почетком ратних дешавања у априлу и мају 1992. године у Босну и Херцеговину долазе добровољци из арапских земаља, како би помогли стварање муслиманске државе на Балкану.
Они су били најжешћи борци против Срба током босанско-херцеговачког рата. Имали су своје одреде познате под именом "Ел муџахедин". Били су подређени Алији Изетбеговићу, ратном команданту босанских муслимана.
ИМЕНА ЖРТАВА
У овом монструозном злочину убијени су:
- Томислав Јовановић, од оца Стеве, рођен 1945. године
- Зорка Јовановић, од оца Остоје рођена 1952. године
- Владимир Јовановић, од оца Томислава и мајке Зорке, рођен 1973. године
- Вања Јовановић, од оца Томислава и мајке Зорке, рођена 1974. године
- Љубомир Јовановић, од оца Душана и мајке Марије, рођен 1974. године.
ЗЛОЧИН
Породица Томислава Јовановића је у Зеници још од почетка 1992. године трпела провокације и велики притисак на националној основи, јер су муслимани у том граду имали релативну већину. Поручивано им је да се моментално иселе у СР Србију и оставе своју имовину.
Екстремисти СДА из Зенице су јавно говорили како ће "истребити све Србе и Хрвате из града, тако да ће Зеница бити 100% муслиманска".
Како су муџахедини и бојовници тзв. Армије БиХ често и без санкција могли да малтретирају Србе у Зеници то је Томиславу Јовановићу синула идеја да пребјегне на слободну територију, која је била под контролом Срба у Босни.
Ујутро 2. октобра 1993. године, сазнавши за ту идеју о пребјегу, у централни дио града у стан Јовановића долазе припадници Седме бригаде муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине, којом је командовао генерал Халил Брзина и сваког кога су затекли су мучили, а потом ухапсили и одвели у зелени комби.
Касније се сазнало да су одведени на локацију рејон До, у зеничком селу Бистрица, познато стратиште србских цивила гдје су их злочинци мучили, а потом убили. На локацији смрти лешеви Јовановића су били поредани у круг.
Душан Јовановић, Томиславов брат је дошао поподне тог дана код њиховог стана да види шта му је са сином, а комшије Томислава Јовановића су му само одговориле:
- "Они више не живе ту... Одвели су их три војника у маскирном комбију...".
Тела жртава су на тој локацији остала око шест мјесеци, и била мета животиња које су развлачиле лешеве.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Почетком априла 1994. године чобани из тог села Бистрица су пронашли остатке на једном пашњаку у околини Зенице... али нико то није дирао још наредних три године.
Иако је Душан (Стеве) Јовановић поднео Тужилаштву Босне и Херцеговине кривичну пријаву против НН починиоца за убиство његових најмилијих, тај случај је и даље у фиокама босанско-херцеговачког тужилаштва. Они врше опструкцију над предметима у којима су жртве Срби.
Такође је и Међународни кривични суд за бившу Југославију одбио да процесуира "Случај Зеница" тврдећи да нема довољно доказа, иако је Тужилаштво Републике Србске доставило обимну документацију о убиству или нестанку најмање 120 Срба цивила у Зеници током босанско-херцеговачког рата.
Душан С. Јовановић је 30. јула 1997. године ексхумирао преостале посмртне остатке од свог сина Љубомира и породице свога брата Томислава и пребацио их на градско гробље у Добоју, на територију србског ентитета у БиХ.
Ово је учињено из страха да муслимански екстремисти не би скрнавили и уништавали надгробне споменике.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О убиствима зеничких Срба до данас није објављен ниједан документарни филм. Постоји само један документарац "Прогон Срба из Средње Босне" у коме се само мало говори о томе.
Такође ниједна књига на тему зеничких ратних злочина над цивилима није написана која би говорила о морбидним злодјелима поданика Алије Изетбеговића сљедећи принципе његове "Исламске декларације" из 1971. године.
ЗАКЉУЧАК
Убиство породице Јовановић је само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране власти коју је предводио Алија Изетбеговић и његова партија Странка Демократске Акције. Ово свакако није једини случај, већ су муслиманске полицијске и (пара)војне јединице одговорне за убиства породице Ристовић у Сарајеву, Голубовић у Коњицу...итд.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Зенице, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су муслимански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по моделу Алијине Исламске декларације из 1970. године.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати на адекватан начин за оваква монструозна злодјела, као што је и овај зенички злочин.