Мало село Шкабрња, налази се близу Јадранског мора, тачније предео познат као Равни котари. Саобраћајно посматрано, Шкабрња је у троуглу: Задар-Биоград-Новиград.
Историја ће вам рећи и да је ова територија столећима насељена. Иако су православци у Далмацији већина још од Великог раскола 1054. године, што су каснији аустријски пописи јасно показали у време постојања Краљевине Далмације. Ватикан и његови емисари су у XVI, XVII и XVIII веку имали озбиљне акције са циљем преверавања "шизматика", не само у Далмацији, већ и Славонији, Војводству, Дубровнику, Херцеговини, Банији, Босни.... Али, такве активности су настављене и у каснијим епохама. Коначни циљ је био да се православци одвоје од Медитерана, јер управо онај ко контролише Средоземље, управља и целим светом.
Тако је и сама Шкабрња покатоличавана, јер фратри и свећеници су највише имали успеха у прекодринским земљама, када су биле велике суше или тешке године за усеве, па су несрећни људи у сиромаштву и беди прихватили да промене веру за џак или два брашна или сличну бенефицију коју су добијали од лукавих Латина. Нису сва села и сви људи на овом подручју то прихватили, али један део јесте.
Римокатоличка пропаганда у северозападном делу Балканског полуострва и јужним крајевима Паноније је ширила теорије према којој је свако ко је њихове вере, аутоматски Хрват. На тај начин је хрватски корпус који је постојао у Загорју, добио значајно већу бројност. Управо они Срби који су покатоличнени (српска крв и ватиканско млеко) постали су најљући борци за интересе Свете столице.
Током Првог светског рата, немали број Хрвата је узео учешће као аустроугарски војници у оружаним дејствима, како у нападу на Краљевину Србију, тако и на Тиролу, где су се борили против Италијана. У Сплиту је била команда далматинског 16. корпуса Хабзбуршке монархије.
Крајем 1918. године када је Војска Краљевине Србије пробила Солунски фронт, ствара се прва јужнославенска држава: Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, док се Аустроугарска распада. Шкабрња је била административно у саставу Приморске бановине, а врло близу је била италијанска граница, јер је Задар са околином у то време био под влашћу Италије.
Већ 1941. године југославенска краљевина бива у непријатељском окружењу и нестаје пред агресијом Сила Осовине, док се 10. априла проглашава Независна Држава Хрватска, коју предводе: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Марионетска и квислиншка НДХ је благословена одмах од Ватикана и обухватала је територије од Драве до Јадрана, мада није цела Далмација ушла у њен састав, већ је била добрим делом под управом дучеа Бенита Мусолинија до његове капитулације, септембра 1943. године.
Циљ НДХ је био истребити: Србе, Јевреје и Роме, према Хитлеровим теоријама о "суперраси".
У Далмацији је било свакако крвавих обрачуна и наплата дугова од раније.
Једне прилике бивши председник Месне заједнице Марко Миљанић у неком свом излагању 2016. године казива како је "Шкабрња горјела и 1944. од петоркраке". То јесте тачно, али је тај исти Миљанић заборавио да су његови Шкабрњани у одорама наци-фашистичке НДХ били саучесници у геноциду над српским становништвом током Другог светског рата. Из освете су далматински партизани им вратили "мило за драго". Не правдам ниједне злочине, али се овде јасно види њихово прећуткивање важних ствари како би сакрили своје мрље из прошлости.
Такође, убиство Срба међу покатоличењацима никада није доживљавано као злочин, а саме убице су од РКЦ добијале и награду.
Током постојања социјалистичке Југославије, управо због свог усташког наслеђа, Шкабрња је била на маргини. Једноставно, Титови комунисти нису дали да се идеолошки непријатељи развијају. У том времену све приче о злоделима над Србима су забрањене, док су јаме у крашким пољима забетонираване педесетих и шездесетих година 20. века.
Хрватски младићи су често бежали на Запад, јер су ширећи непријатељску пропаганду неговали говор мржње доспевали у жижу интересовања југославенске тајне полиције - УДБЕ, која их је прогањала. О томе говори и један податак, а то је избацивање Ногометног клуба "Шкабрња" седамдесетих и осамдесетих година из неког шестог ранга такмичења (општинске лиге), јер су имали шовинистичке увреде, ултранационалистичке графите и непримерено понашање на свом игралишту.
Појаву странке Хрватске Демократске Заједнице и њеног лидера Фрање Туђмана 1990-те, Шкабрњани су дочекали са великим одушевљењем, јер су и они веровали да је дошао тај дан - остваривање Тисућљетног сна. Према попису становништва 1991. Шкабрња је имала 2.000 становника, са преко 90% хрватске националности. Суседна села су углавном била српска.
У Шкабрњи је у то време сазревала мисао да треба осветити се за оно што су далматински партизани њима учинили 1944. године. Када је ХДЗ почео преко својих локалних одбора да дели оружје и ствара паравојне формације, Шкабрњани су све радо узели и формирали себи Самосталну шкабрњску бојну (батаљон) при ткз. Збору народне гарде.
Команда Книнског корпуса ЈНА (савезне војске) је упутила 18. новембра 1991. године једну мању оклопно-механизовану јединицу око 200 војника ЈНА (свих националности, али највише Срба), где је било и нешто добровољаца (двадесетак) из СР Србије. Они су у колони, рано изјутра, кренули ка Шкабрњи из правца Бенковца. Циљ је био омогућити несметани пролаз до војног аеродрома Земуник Доњи. Овај аеродром се налазио изнад града Задра, што је било од великог стратешког значаја, поготово хрватској страни.
Када је колона стигла пред Шкабрњу, из БОВ-а је изашао поручник ЈНА Мирослав Стефановић (32), родом из Баљевца на Ибру (Општина Рашка, СР Србија). Он је са мегафоном у руци позивао хрватске снаге да се предају и да им се ништа неће догодити, да им гарантује безбедност и животе. Није ни стигао да заврши своју поруку, Стефановић је погођен из снајпера у главу. Пао је на земљу мртав. Из оклопног возила истрчава београдски регрут Дејан Лазић стар 19 година, да би помогао свом претпостављеном, али и Лазић бива погођен од снајпера, те и он пада мртав.
Управо овакав неочекивани исход догађаја је неправио невероватан бес у колони ЈНА где долази до развијања јединице у борбени поредак. Очито да је хрватска страна тј. Самостална шкабрњска бојна била спремна на овакав сценарио односно наоштрена на борбу, што се и десило.
Све до 14 сати трајали су крвави окршаји, уз тешке губитке на обе стране. Борбе су вођене за сваки објекат (кућа, привредна зграда, штала, гаража...).
Мртвих и рањених је било као на траци. Битка је потрајала и до вечери, а укупни губици са стране ЈНА су били: четворица мртвих и осморица рањених. ЈНА успева да ослободи Шкабрњу, односно да је уклони као терористичко гнездо у Равним котарима, док су се преостале хрватске паравојне групе повукле у паници и хаосу према Задру.
Хрватско становништво наредног дана 19. новембра 1991. године напустило Шкабрњу, подалеко од линије фронта.
Оно што је јако важно рећи овде јесте да су припадници ЈНА извлачили хрватске цивиле из зоне борбених дејстава како би им сачували животе, те их аутобусима превозили у Бенковац. Они су у том дечијем вртићу имали прихватни центар, али како су ту били избегли Срби из далматинских места, дошло је до провокација, па чак и физичког разрачунавања. Тада је Саво Штрбац био део делегације која је хрватске избеглице из Шкабрње одвела у село Пристег на линију разграничавања, где су и размењени.
Такође, четрдесетак тела погинулих Хрвата у Шкабрњи су на истом месту предата наредни дан.
Хрвати (ХОС) пред Шкабрњом, 1993.
Овим чином се није завршио ни грађански рат у Хрватској, нити мит о Шкабрњи. Напротив, тек је почињало.
За време злочиначко-терористичке акције "Олуја", августа 1995. године, хрватске ратне јединице нападају положаје Шкабрње по ко зна који пут и освајају је. Заправо, тада је већи део РСК био окупиран од Туђманових "бојовника" уз подршку НАТО пакта.
У циљу индокринације младих нараштаја, хрватска новинарка Нада Пркачин, водитељка и уредница ТВ Лаудато је објавила 2024. године документарни филм "Шкабрња". Пре него што је ово документарно-играно остварење и снимљено, покушао је Недиљко Бубњар (начелник МЗ Шкабрња) успоставити контакт са српском страном и позове на учешће у том филму. Требало је да говори и Марко Ивковић, како га је добровољац Зоран Тадић из Лознице спасио те 1991. године, али је Ивковић одустао услед великих притисака, односно из страха за сопствену сигурност.
Иначе, Зоран Тадић се вратио из Аустралије када је чуо да је против њега поднета кривична пријава за ратни злочин у Шкабрњи, те припрема своју одбрану пред Специјалним судом за ратне злочине у Београду. Сем Марка Ивковића, Тадић је тада ризикујући свој живот спасио и још две жене и једног старца.
Ова прича се фантастично уклапа у слагалицу српско-хрватских односа из више разлога. Али ми је ово некако највише упало у очи, Марко Ивковић не сме пред камером да сведочи о спасавању свог живота од неког "србоћетника"... јасно, јер би тиме темељи ткз. Домовинског рата били озбиљно нарушени и укаљани.
Сви они кои су из тог квасца стекли бројне повластице били би угрожени и све би се срушило као кула од карата домино ефектом.
Томислав Б. Ковач
21.11.2024.