Црна Гора како сам ја научен и како сагледавам ствари јесте друга србска држава. Кроз претходне бурне епохе више пута су дурмиторски Срби доказали на дјелу колико су учинили за национални спас, васкрсење, очување традиције, идентитета... Давали су нам увјек најбоље за наше мило Србство.
Они су тај темељ, односно једна од карика србског југа, скупа са Далмацијом, Херцеговином, Дримом и Вардаром... који је циљано нападнут од сљедбеника Коминтерне (Јосип Броз, Енвер Хоџа, Пеко Дапчевић, Милован Ђилас...и сл.) како би нас поткопали и расрбили. Знали су они врло добро шта васколиком Србству значи овај географски квинитет. Почело је на Дрезденском конгресу 1928. а наставило се за Другом засједању АВНОЈ-а у Јајцу 1943. Ту смо фактички распродали олако све оно што су преци претходних стољеће и по ослобађали тј. скупљали.
Још тада 1945. је речено да црногорски Срби постају нова нација - ткз. црногорци, исто као и вардарски Срби постају ткз. македонци. Касније су опет вјештачки направили нацију - муслимани (посље преименовали у ткз. Бошњаци)
Ситуација од краја Другог свјетског рата у Црној Гори је била ријетко када добра или пак нормална. Народ је обезглављен и обезбожен. Доказа је на стотине. Убијен је митрополит црногорско-приморски Јоаникије I Липовац 1945. и то без имало срама. Мноштво лажи су Брозови послушници исплели о њему трудећи се да га представе као највећег злотвора, а заправо блаженопочивши митрополит је врло образован и просрбски оријентисан. Знао је шта комунизам доноси. Заправо, број свештеника који је преживио Други свјетски рат могао се на прсте једне руке избројати.
Усљедиле су деценије "црвеног терора", односно комунистичке чистке свега што има призвук србског национализма. Мноштво родољуба је не само прогањано и хапшено, већ и убијено да ли у затворима или пак на кућном прагу. Многе Србкиње су обукле црнину за својом дјецом, очевима, мужевима, рођацима...
На самом крају 1980-их година на сцени се појављују два политичара који су извели ткз. Антибирократску револуцију: Момир Булатовић и Мило Ђукановић. Дјеловало је као да су браћа, као најубојитији кошаркашки тандем. Имали су такве говоре да су народне масе повјеровале у њихову причу као у неку бајку. У то вријеме своје прве животне кораке је учио Јаков Милатовић на подгоричким травњацима.
Врло брзо је нестала држава СФРЈ гдје су Срби дали највише идеала, крви, костију... заправо страни центри моћи су Југославију доживљавали као србски бастион, јер реално србски живаљ је био најбројнији "Од Вардара па до Триглава". Није било довољно то што је разбијена југославенска федерација 1991-1992 него су нашли добре сараднике у словеначким, хрватским и муслиманским сепаратистима који су видјели да ратом могу отјерати Србе и добити "етнички и вјерски чисте државе".
Крајем новембра 1995. у америчкој савезној држави потписан је Дејтонски мировни уговор, чиме су окончани четворогодипњи оружани сукоби у ратовима преко Дрине. Тамошњим потписима наша отаџбина је преполовљена, док је Сарајево други србски град по бројности поклоњен Федерацији БиХ, односно Алијиним радикалним исламистима.
Већ наредне године долази до пуцања темеља између Београда и Подгорице, гдје се Мило Ђукановић дистанцира не само од Слободана Милошевића већ и Момира Булатовића. Кренио је својим путем, што би људи рекли. И не само што је отишао странпутицом, већ је попљувао све оно што га је створило у политичком смислу, наружио је све оно у шта су се преци клели и завјетовали. Један несхватљив обрт у његовој каријери.
Могло би се о томе написати и књига, али је много година касније Момир Булатовић причао за медије како је од Вашингтона добио непристојну понуду, само да се одвоји од Милошевића односно званичног Београда. Заправо, Запад је већ тада знао да ће извршити агресију на Савезну Републику Југославију, које се остварило 24. марта 1999. пошто су Хавијер Солана, Весли Кларк, Ричард Холбрук и Медлин Олбрајт тако нешто наредили. Мило је прихватио ону Вашингтонску понуду и фактички од тада био непријатељски саиграч - "инсајдер" у нашим редовима.
Иако је Република Србија крајем 2000. године доживјела велики политички преображај настао у промјенама Петог октобра, то суштински није занимало Мила Ђукановића ни врхушку око њега. Он је свој сан дочекао у мају 2006. када је одвојио Црну Гору од Србије референдумом који је обиловао неправилностима и лажирањима до неслућених размјера. И о томе се може књига написати.
Како су године пролазиле антисрбска клима од црногорских власти се појачавала из дана у дан. Хапшења, пребијања, затварања, пуцњава биле су тужна свакодневница сваког поноситог Црногорца, подразумјева се Србина, јер ако није србски није ни црногорски и обрнуто. Добар примјер је Александар Саша Пејановић, боксерски репрезентативац. Паралелно са тиме, Милово богатство је увећавано геометријском прогресијом, док истовремено су државна и друштвена предузећа пропадала и продавана у бесцјење тајкунима како домаћим, тако и страним. Цетиње је претендовало да постане европска Богота, односно за тај наслов се такмичило са окупираном Приштином.
Када смо већ код Приштине, само седам мјесеци пошто су илегалне власти у Приштини под окриљем УНИМК-а, ЕУ и САД прогласиле ткз. Републику Косово, албанску парадржаву на тлу Србије, Влада коју је формилала странка ДПС 9. октобра 2008. признаје њих као нову "државу". Сви њихови лидери били су радо виђени гости у Подгорици наредних година. Стиче се утисак да их није спајао само финансијски интерес, већ и антисрбске активности (односно мржња).
Иако је НАТО алијанса извршила бруталну агресију не само на Србију, већ и Црну Гору... то је Министарски савјет Душка Марковића је ставио потпис на приступницу тој злочиначкој организацији 5. јуна 2017. Мило је то поздравио са осмјехом.
Познато је и то да је Тужилаштво Италије против Мила Ђукановића написало тужбу у Барију 2007. на преко 500 страница, а суђено му је у одсуству. Њега је штитио предсједнички имунутет тада. Како ће сада бити не знам, видјећемо.
Злодјела које је Мило учинио је превише. Ово су само неки побројани.
Међутим, крајем 2019. године у Скупштини Црне Горе изгласава се антиљудски и антихришћански Закон о слободи вјероисповести, према коме се имовина СПЦ конфискује имовину у име "државе", 29. децембра те године Мило потписује "ђавољи документ". Био је то почетак краја његове политичке каријере. Наредних дана митрополит црногорско-приморски подиже вјерни народ на литије не само у Подгорици, већ и широм Црне Горе... све од Боке Которске до Чакора и од Румије до Дурмитора било старо било младо, мушко и женско, стало је у колону да брани светиње.
Био је то својеврсан феномен који ни многи социолози нису успјели да објасне.
Литије су привремено заустављене у прољеће 2020. јер је пандемија ковида узела маха. Већ 30. августа долази до тешког пораза ДПС у смислу да нису били главни код формирања власти, већ је ту улогу добио Здравко Кривокапић, професор са Подгоричког Универзитета, иначе близак митроплиту Амфилохију.
Уз њега је кључан играч био Дритан Абазовић из странке УРА, Албанац који се пред митрополитом Амфилохијем (за)клео и давао "бесу" (часну ријеч) да неће прогонити Србе, СПЦ и руштити Кривокапићеву Владу. Ипак, у пракси није било баш тако.
Овоземаљски свијет је м. Амфилохије напустио 30. октобра 2020. и преселио се у Царство небеско на жалост васколиког Србства.
Дритан није смио да растури криминални ганг око Ђукановића јер се бојао. Док се Кривокапић није баш најбоље снашао у улози премијера, пошто није знао како да се избори са уцјенама. Не сумњам у његове педагошке и образовне способности, али вођење државе није амфитеатар. Ситуација је постала трагикомична, гдје се политичка криза само продубљивала 2021-2022.
Оно што је занимљиво протекле три године што су ме многи убијеђивали да немам право и да се не разумјем довољно у полтитичке околности јесте сумња управо у Дритана Абазовића. Још док Кривокапић није ни формирао Владу, Дритан је јавно говорио да:
- нема "повлачења признања Косова"
- нема заустављања евро-атланских интеграција
- нема мјењања државних симбола...
Мени је то било довољно још тада да схватим шта је на помолу.
Кап која прелива чашу јесте контраверзна "Резолуција о геноциду у Сребреници" која је у црногорском Парламенту изгласана средином јуна 2021. Парадоксално је то што актуелна власт није имала већину за тако нешто, јер природно већина грађана не слаже се са тиме. Али, изненада ускачу делегати ДПС странке Мила Ђукановића и помажу да се тако нешто усвоји, док су све до тог момента бојкотовали рад.
Људи који прате наш портал, врло лако могу да закључе шта се дешавало све у Србреници не само јула 1995. већ и раних деведесетих година 20. вијека и да повежу неке (не)логичне ствари у тој причи. Био је то добар примјер Дританове издаје, али и показатељ да је и он у чељустима Запада, марионета која мора да слуша, не везано за његово поријекло и увјерења.
Једина добра ствар из тог времена јесте што Подгорица није слала свог представника у Книн, на обиљежавање "Олује" - злочиначке акције хрватских оружаних снага, НАТО и Петог корпуса ткз. Армије БиХ у августу 1995. када је 280.000 Срба из РСК прогнано. Али је то ипак недовољно.
Такође, треба споменути и потписивање Темељног уговора између Владе Црне Горе и СПЦ који су потписали Дритан Абазовић и патријарх Порфирије. Било је то 3. августа 2022. Тиме је окончана једна дубока криза. И то треба да иде у плус политичких доприноса Дритана, да не испадне да га само критикујем или "тражим длаку у јајету". Али, мислим да се ту више ради о томе што је пре свега НАТО желио кроз тај уговор да смири Србе, односно тензије. Схватили су да је то "црвена линија". Међутим, на другим пољима наставили су да боду и гребу.
Млади Јаков Милатовић је у другом кругу предсједничких избора јуче успио да побједи фаворизованог Мила Ђукановића, који више од три деценије суверено влада (тј. гази) Србском Спартом. Иначе, Јаков је човјек који је добар дио свог образовања и усавршавања стекао на Западу (Рим, Франкфурт, Лондон...).
Управо те три ствари (Космет, Сребреница и Книн) очекујем да ће бити тест за новог предсједника Јакова Милатовића и нову власт након ванредних избора у јуну ове године. Уколико дође до тога да се не пошаљу представници власти Црне Горе у Сребреницу и повуче срамна резолуција из 2021. а врати она из 2009. уз неслање марионете на Книнску тврђаву 5. августа, као и повлачење признања ткз. Републике Косово... тражићу да ме укућани уштину јер бих помислио да сањам.
Написа: Чуле
03.04.2023.