23 године од убиства шабачких новинара на Банији - www.zlocininadsrbima.com

10. октобар 2014.


23 године од убиства шабачких новинара на Банији


Јуче 9. октобра 2014. се навршава тужна годишњица од смрти четири новинара из шабачког дописништва Радио Телевизије Србије, који су послати на ратиште на Банију, да направе репортажу. Тако су погинули:

  1. Зоран Амиџић, уредник дописништва
  2. Бора Петровић, сниматељ
  3. Дејан Милићевић, асистент сниматеља
  4. Сретен Илић, уредник радија "Шабац".

На радном задатку тог дана ови споменути новинари су упали у заседу на путу између Петриње и Глине, тако да су убијени под неразјашњеним околностима од хрватских паравојника. Очевици који су пронашли лешеве кажу да су тела новинара била језиво измасакрирана. Нико од државних органа Србије, односно тада Југославије, а и Хрватске није се потрудио да испита околности под којима су шабачки новинари настрадали. Српско и хрватско државно тужилаштво се понашају као да овај случај не постоји. Није чак ни истрага споведена, а камоли да је неко оптужен или осуђен за кривично дело убиства.

Настрадали новинари су били озбиљни породични људи, па је тако петеро деце и остало без својих очева: Огњен, Маја, Вања, Јелена и Владимир, док су родитељи Дејана Милићевића остали без сина јединца. Зоран Амиџић је био вредан и пожртвован радник, давао је целог себе. Поставио је темеље дописништва РТС-а у Шапцу. Био је мајстор за репортаже, а највше је ценио истину, гледаоци су му веровали сваку реч. Бавио се спортом и пратио је шабачки рукометни клуб "Металопластика" 1980-их година. Његовој породици су трагичну вест саопштили два полицијаца, који су само то рекли и отишли, нису ништа детаљисали. У уредништву шабачког РТС-а ова вест о смрти њихових колега је примљена са неизмерном тугом. Сатима нико није проговарао, а из канцеларије се само чуо плач и нарицање за колегама.

Хрватска штампа је овај случај искористила у антисрпску пропагандну, на најгори могући начин. Хрватски паравојници су српским новинарима запленили камеру и сва документа која су имали. Код Зорана Амиџића је пронађен списак кадета рукометаша "Металопластике", за које је речено на хрватским медијима да се ради о припадницима "неке четничке организације из Србије". 

У Шапцу се не памти већа сахрана него што је сахрана четворице новинара који су погинули 9. октобра 1991. на Банији. На централном градском тргу, где су били мртвачки сандуци са њиховим телима, окупило се мноштво народа, који су у колонама кренули до Доњошорског гробља. Тако је било тог октобра 1991. а онда је све пало у заборав. Породица шабачких новинара нико се више није сећао ни држава ни фирма у којој су били запослени, може се рећи да су их чак и избегавали. Зоран Бркић, колега покојног Амиџића је покренуо иницијативу за за доделу награде за најбољу репортажу "Зоран Амиџић", али то је додљено само једне године. Такође, било је предложено да се у Шапцу додели једна улица са именима покојних новинара, али су политичке струје из тадашњег времена, то спречиле. 

Љиљана, супруга Боре Петровића, једва је одшколовала ћерку Вању, која је уписала Факултет Политичких Наука у Београду, одсек новинарство. Иако је и сама радила у шабачком дописништву РТС-а, као и њезин супруг који је погинуо на ратишту где га је иста та фирма послала, матична кућа јој је окренула леђа. Скоро сваки пут када се водила реорганизација предузећа у циљу смањења радника, увек је била на списку за отпуст.

 

На подручију бивше СФРЈ током ратова 1991-1999 настрадало је 75 новинара, али ово је најпознатији. Миодраг Попов чак наводи да су све новинаре који су ишли на ратишта сматрали ратним хушкачима и зликовцима. .

 

 

Извор: zlocininadsrbima.com
10.10.2014.

 

 




Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 7681  пута
Број гласова: 45


Поделите ову вест, нека се чује истина...






























Skip Navigation Links