Покољ у Груборима је злочин је над Србима цивилима који су починили припадници антитерористичке јединице „Лучко“ у саставу Специјалне полиције Републике Хрватске током злочиначке акције "Олуја обруч" на дан 25. августа 1995. године, односно одмах након злочиначке акције „Олуја“.
Злочин је извршен над свим преосталим Србима цивилима засеока Грубори који су остали у својим кућама, у саставу насеља Плавно, Плављанска долина, општина Книн, у саставу тадашње РС Крајине.
Подигнути споменик у Груборима, неколико пута је рушен од Хрвата. Починиоци "непознати". О овом злочину до данас није снимљен ниједан документарни филм, нити је написана једна књига.
За овај злочин нико није кажњен јер Тужилаштво Републике Хрватске одбија да просцесуира злочинце јер се позива на контраверзан Закон о опросту из 1992. године када су сви они који су бранили домовину били помиловани.
Хашки трибунал је водио суђење неколико година почетком 21. вијека, али је првобитно генерал Иван Чермак ослобођен 2011. године, а онда Анте Готовина и Младен Маркач 16. новембра 2012. године.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
Ситуација у Плавном
Плавно је село у Далматинској загори, покрај града Книна. Простире се правцем сјевер-југ. Има све одлике брдско-кршевитог села. Окружено је планинама двема планинама које се ту сучељавају: Велебит и Динара. А у близини су и двије ријеке: Битужница и Зрмања. Сам простор је на кречњачким стијенама.
Ово је благородан крај који јма своју долину односно Плавањско поље које заузима површину 8 квадрадтних километара на 392 м.н.в. У околини има и шума и пашњака што је погодовало развоју сточарства. Сем тога, у Плавну има тридесетак извора воде.
Овај крај има трагове цивилизације у дубокој прошлости. Насељавали су га још Римљани.
Касније, стољећима Плавно је билвало и опстајало на тромеђи трију држава: Хабзбуршка монархија, Млетачка република и Османска империја. Срби су у Плавно највише долазили из Босне како би избјегли турске зулуме.
Средином 18. стољећа у школи је радио просветитељ Доситеј Обрадовић.
Плавно је познат устанички крај јер су били учесници готово свих буна против Турака, касније Аусторугара... Давали су десетине добровољаца у Првом свјетском рату за Војску Краљевине Србије. А такође и у Другом свјетском рату пришли су Динарској четничкој дивизији ЈВуО, под командом војводе Момчила Ђујића.
Након 1945. године када су тим крајевима овладали југославенски партизани под командом Јосипа Броза Тита, многи су отишли у емиграцију, већином у Лондону (Енглеска).
Плавањци су током постојања социјалистичке Југославије опстајали у книнској општини упркос многим недаћама. Нису дали да се заборави идентитет и чували су духовност која је тада била забрањивана.
Када је почетком 1990-их година покренут нови рат у СР Хрватској Плавањци су поново стали на браник отаџбине.
ЗЛОЧИН
У засеоку Грубори, србског села Плавно до "Олује" било је више од 70 мјештана који су живели у 24 куће. У засеоку Грубори је остало 13 мјештана, углавном старијих од 40 година.
Они нису смјели посље 5. августа 1995. спавати у својим кућама, већ су спавали обично у шталама и траповима. Становници Грубора који су се бојали хрватске војске су 5. августа 1995. кренули у колонама за Републику Србију.
Тек 8. августа 1995. први пут у Груборе долази хрватска војска, која издаје наређење мјештанима да 25. августа 1995. дођу код локалне школе ради "пописивања". Тако је 7 мјештана отишло, а шест је остало, који су тај дан убијени. Седам мјештана Грубора одлазећи до школе видило је пуно хрватских војника како иду ка центру њиховог засеока. Наводно да су кренули да обезбеђују пругу Загреб-Сплит ради проласка ткз. Влака слободе.
Пола сата касније, из Грубора се јасно видио дим и чула се пуцњава. Када се оних седам мјештана вратило цијели засеок је био у пламену запаљен: куће и љетнина и штале... Затечено је 6 убијених мјештана, које су убили припадници хрватске полиције из специјалне јединице "Лучко". Сви су они имали ране од метака и ножа.
Плави шљемови су истог дана уочили дим запаљених кућа и затекли тијела убијених цивила. Припадници УН-а су снимили спаљено село и изјаву команданта книнског подручја генерала Војске Републике Хрватске Ивана Чермака.
Овај злочин су припадници УНПРОФОР-а пријавили својој команди, која је игнорисала упозорења, тако да су се злочини на подручју тадашње РС Крајине наставили. Један од починиоца злочина је сљедећи дан у Рамљанима запалио више кућа чији су власници Срби.
СВЈЕДОЧЕЊА
Душанка Грубор, мјештанка Грубора, каже сљедеће:
- "...Дошла сам до штале, јер се видио дим одатле. Горила је жива стока, а ја сам дозивала сам мужа Јову. Покрај убијених крава лежао је и мој муж, а грло му је било пререзано, а недостајало му је пола лица.
Била сам у шоку и тражила помоћ. Отрчала сам у кућу Милоша Грубора, који је болестан лежао у кревету. Нашла сам га на поду куће, како у пиџами лежи у локви крви, поред су биле чауре од метака. Дозивала сам своју свекрву Марију, али њу нисам нашла.
Спустила се ноћ над Груборима, а сутрадан нас је УНПРОФОР одвезао у Книн. Одатле смо наставили потрагу са преживјелима дан касније. Тако сам у згаришту своје куће нашла своју свекрву Марију како сва изгорјела лежи на леђима.
На ливади смо 26.08.1995. нашли два леша, Милицу Грубор која је била избодена ножем и изрешетана рафалима. А мало даље био је и леш Ђуре Карановића, који је такође имао ране од ножа на врату, а на грудима ране од метака. Јован Карановић је изгорио у својој кући, видјели смо зграриште.
УНПРОФОР је све то сликао и снимио, пописао имена жртава...".
Иван Чермак, генерал хрватске војске 27.08.1995. испред камера ХТВ-а казује сљедеће:
- "Нaлaзимо сe у сeлу Грубори у jeдном од чeтничких упориштa коje je у aкциjи чишћeњa тeрeнa, eво видитe, ту je дошло до вaтрeног окршaja измeђу спeциjaлних jeдиницa МУП-a и зaостaлих чeтничких групa. Било je нeгдje око дeсeт тeрористa (?!) коjи су пружaли отпор. У том трeнутку дошло je до пaљeњa сeлa...".
Православни обред у Груборима почетком 21. вијека
Саша Милошевић, припадник ОУН-а за сектор "Југ" изјављује сљедеће:
- “Зaтeкли смо кућe у плaмeну, a ускоро су дошли и прeживjeли мjeштaни. Жeнe су почeлe стрaвично нaрицaти. Двa дaнa смо пронaлaзили лeшeвe мjeштaнa Грубора, углaвном су то били стaрци и ниje било видљивих трaговa борбe.
Било je очито дa су све жртвe мaсaкрирaнe. О свeму смо одмaх извjeстили официра Кaрољa Донду, те Ивaнa Чeрмaкa...”.
ИМЕНА ЖРТАВА
Злочин је извршен над свим затеченим становницима Грубора и том приликом су убијени:
-
Марија Грубор (1905.)
-
Милош Грубор (1915.)
-
Јован Грубор (1930.)
-
Милица Грубор (1944.)
-
Ђуро Карановић (1954.)
-
Јован Карановић (1922.)
ПОЧИНИОЦИ ЗЛОЧИНА
Оптужени за извршење убистава Срба у Груборима су командир групе Фрањо Дрље, затим Божидар Крајина и Игор Бенета.
Командант специјалне полиције Републике Хрватске, Жељко Сачић се терети да није ништа учинио да би спречио злочин у Груборима, док је генерал Војске Републике Хрватске Иван Чермак имао командну одговорност.
Оптужени: Фрањо Дрљо и Божо Крајина
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
У Груборима крај Книна деценијама нико не живи. Данас је то само географски и историјски појам.
Породице убијених мјештана Срба живе у Републици Србији и очекују шта ће Врховни суд Хрватске да пресуди у вези убиства њихових најмилијих.
Озбиљна истрага хрватске полиције у вези убијених Срба цивила у Груборима никада није спроведена, иако су припадници посматрачке мисије ОУН у Книну више пута указивали на то да се мора спровести.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
За овај злочин Тужилаштво Републике Хрватске је крајем 2010. године оптужило три припадника хрватске Антитерористичке јединице "Лучко", то су: Божидар Крајина, Фрањо Дрљо и Игор Бенета.
Прва двојица су јуна 2014. године ослобођени пред Жупанијским судом у Загребу јер је наведено да нема доказа да су они починиоци...
Игор Бенета није дочекао почетак суђења. Он је био у бјекству и пронађен је мртав у једној шуми у Лици марта 2012. године када је покренута истрага у вези "Случај Грубори" од стране министра унутрашњих послова Републике Хрватске 2011. године. Његова мајка основано сумња да је Игор Бенета убијен као "непожељан свједок".
Врховни суд Републике Хрватске је 2016. године укинуо ту ослобађајућу пресуду и вратио предмет на поновљено суђење, које је поново завршено ослобађајућом пресудом. Да би 2019. године и Врховни суд потврдио ту ослобађађајућу пресуду.
Олујени трио снова: Готовина, Чермак, Маркач
У Хашком Трибуналу од 2005. до 2012. године за овај злочин је суђено тројици хрватских генерала: Иван Чермак, Анте Готовина и Младен Маркач.
Иван Чермак је ослобођен априла 2011. године, док су остала двојица ослобођени и пуштени на слободу 16. новембра 2012. године, уз неописиво славље међу Хрватима, како у домовини, тако и у дијаспори.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Плавну су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Републици Хрватској од стране Туђмановог режима.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Книна односно Далматинске загоре, већ читаве САО Крајине, јер су хрватски екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу односно обнову клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске. То је доказала и статистика, односно попис становништва у Републици Хрватској 2001. године.
Све оно што хрватска грандоманија није успјела у ранијим епохама да остври, то је учинила крајем 20. стољећа, јер су сада добили подршку НАТО, првенствено САД и Велике Британије, али и Њемачке, Аустрије, Италије, Француске и Шпаније.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од муслиманских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај груборски злочин.