Стјепан Саркотић (1858-1939) је био хрватски официр и генерал који је ратовао у аустругарској војсци крајем XIX и почетком XX стољећа, гдје је имао висок чин. Као војник Бечког двора био је у служби германских интереса спроводећи геноцидну политику према славенским народима, а прије свега Србима православцима.
Он се истакао гушењем народних побуна тј. устанка који је захватио источне дијелове Херцеговине... да би касније био унапријеђен у чин генерала и добио команду над злогласном 42. пешадијском дивизијом у саставу загребачког XIII корпуса. Са том јединицом он је послат у Подриње и Јадарски рејон током Првог свјетског рата у коме су се његови бојовници истакли за монструозним злодјелима над цивилима и јединица је понијела титулу "вражија".
Важио је за великог србомрзца који се није мирио са поразом у Великом рату, нити са распадом црно-жуте монархије новембра 1918. године. Двије деценије у међуратном периоду је имао низ антисрбских активности и прижељкивао је нови рат и освету за Солунски фронт. Помагао је активно хрватску емиграцију основавши ткз. Хрватски комитет који је касније преузео Анте Павелић.
Након Великог рата остао је да живи у Бечу до своје смрти 1939. године, гдје је и сахрањен.
ЖИВОТОПИС
Стјепан Саркотић (нем. Stephan Freiherr Sarkotic) је рођен 4. октобра 1858. године у селу Синац покрај Оточца, на сјеверу Лике. Тада је то био дио Војне Крајине, посебне области Аустроугарске царевине под управом Бечког двора, који су насељавали заправо Срби Крајишници, са низом повластица коју су крвљу плаћали.
Поријекло и школовање
Његови родитељи изродили четворо дјеце. Стјепанов отац Матија је такође био активно војно лице са чином поручника у Оточкој пуковији.
Основну школу је завршио у родном мјесту, док је гимназију уписао у Сењу. Пошто је био одличан ђак одлази на војне школе, прво у Санкт Пелетен у источном дијелу Аустрије, недалеко Беча (60 км), а потом похађа Војну академију у самом Бечу, престолници Хабзбуршке монархије.
Произведен је 1884. године у чин потпоручника и прво радно мјесто му је била касарна у Кениграцу у покрајини Бохемија (данашња сјеверна Чешка). Ту се кратко задржао, а онда бива прекомандован у Требиње у XVI пјешадијски пук.
Каријера
У Херцеговини му је задатак био да се бори против Срба који су се дигли на оружје против терора и репресивних намета Аустрије који је замјенио вишевјековну османску страховладу. Унапријеђен је у чин поручника. Своје одреде је слао и у Црну Гору да се туку са Србима и да их прогања.
Након три и по године, односно 1887. враћа се у Беч и уписује Велику ратну школу.
Територијални размјештај аустроугарске војске 1885
Поново долази у Херцеговину, овај пут у Мостар гдје је био додјељен у Главни штаб 1. брдске бригаде босанско-херцеговачког XV корпуса. Ту је имао чин капетана 1. класе.
Врховна команда Аустроугарске војске крајем 1889. године га враћа у Беч гдје је добио радно мјесто у Сигурносно-обавјештајном одјељењу и бива послат у стране земље: Србију, Бугарску, Турску... па чак и Руску Империју. Одлично је говорио све те језике јер је био у војним аташеима.
Када се вратио у Беч примљен је у Генералштаб аустријске војске. Добио је задатак да припрема јединице за већи оружани сукоб, пошто је Аустроугарска царевина крајем 19. вијека одлучила да нападне србску краљевину.
Почетком 20. вијека он је имао више прекоманди, па је службовао у:
- Осијеку, на челу главног штаба VII пешадијске дивизије
- Пули, начелник штаба, са чином пуковника
- Нагизбену, начелник Главног штаба XII корпуса
- Линц, командант 5. пешачке бригаде, са чином генерал-мајора
- Загреб, командант хрватско-славонског домобранства
Саркотић 1917. у официрској униформи
ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ
Видјевши да је Краљевина Србија ојачала и имала територијална проширења у Балканским ратовима (1912-1913) Бечки двор је дефинитивно одлучио за напад на њу, јер није желио да чека опоравак... такође, знао је и то да на тлу Хабзбуршке монархије имао велики број Срба, у јужним дијеловима. Тада је Саркотић имао чин генерал-потпуковника.
Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године злоупотребљен и Београд је оптужен пред свијетом за умјешаност у убиство аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда. Како је Влада Николе Пашића одбила Јулски ултиматум са непристојним понудама, то је Бечки двор објавио Србији рат. На страну Србије, одмах су стали црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов.
Поход на Србију
Аустроугарска Врховна команда је већ крајем јула размјестила своје ратне јединице уз Дрину и Саву од преко 500.000 војника сврстани у двије армије (Пета и Шеста), јер је вребала прилику за инвазију која је отпочела средином августа 1914. године у зони горњег Подриња. Напад је усљедио код Лознице, Зворника, Љубовије, Бадовинци...
Генерал Стјепан Саркотић је био један од главних заповједника аустроугарских јединица, односно "десна рука" генерал-пуковника Оскара Поћорека, главнокомадујућег хабзбуршке војске на Балкану.
Чим су аустроугарски војници ступили на тло Краљевине Србије одмах су по насељеним мјестима усљедили крвави покољи над цивилима: Прњавор, Дубље, Шабац...итд. За само 12 дана убијено је преко 1.240 Срба цивила. Документацију о томе је сачинио швајцарски форензичар Рудолф А. Рајс. Друга армија Војске Краљевине Србије под командом Степе Степановића је успјела да истера аустроугарске хорде које су у паничном бјегу повукле се ка Босни.
Већ почетком септембра 1914. године усљедио је нови жесток удар у Јадарском региону када су Саркотићеве трупе удариле преко Гучевске планине и Мачкова камена (плато смрти)... ту су остварили пирову побједу и кренули даље посље неколико недеља паузе.
.jpg)
Вјешање Срба у Мачви
Средином новембра 1914. године Поћорек и Саркотић наређују да Београд мора пасти што прије јер се очекује слом Србије. Аустроугарске дивизије надиру даље и Београд је био под окупацијом тринаест дана, гдје су Срби цивили убијани са циљем застрашивања. Прва армија ВКС под командом генерала Живојина Мишића успјева да и поред бројних недаћа заустави непријатеља и посље дводневног одмора крене у силовити контранапад преко Сувобора и Рајца. Саркотићеве јединице су поново у хаосу и нереду побјегле у Босну средином децембра 1914. године.
Иако је аустроугарска војска у Србији 1914. године имала прворазредну бламажу од знатно слабије (бројчано и технички) србске војске... Бечки двор је ипак одликовао Стјепана Саркотића титулом Витеза II класе, као и Орденом гвоздене круне.
Сем тога, постављен је почетком 1915. године за 8. по реду гувернера (начелника) покрајине Босна и Херцеговина. Терор према Србима у БиХ који је био током ранијих година, сада се појачавао из дана у дан. Мноштво православних Срба је одведено у концентрационе логоре широм Аустроугарске: Арад, Јиндриховице, Омолуц, Броумов, Шопроњек, Велики Међер, Ашах... док је у код Добоја успостављен логор, кроз који је прошло преко 40.000 Срба (махом жене, дјеца, старчад...).
Када је октобра 1915. године на Србију кренило скоро милион војника јер је покренута Тројна инвазија: Њемачке, Аустроугарске и Бугарске, са циљем да Србија нестане... Саркотић је постављен на западно крило напада.
Поход на Црну Гору
Аустроугарска је видјела да се Србска војска повлачи на југ ка Грчкој, преко Космета и Албаније, па је хтјела да им направи засједу и пресјече пут у Метохији... Тако је и Саркотић са својим јединицама имао правац напада на Црну Гору од Котора преко Ловећена. Циљ је био ударити на Цетиње, односно престолницу.
Највећи дио црногорске војске је био упућен на Мојковац око Божића гдје је ишла главнина аустријске војске под командом генерала Вилхема Рајнера, јер је циљ био да се спријечи њихов пробој до Пећи. Тако да је Саркотић за неколико дана почетком 1916. успио да овлада Цетињем. Његови бојовници су срушили Његошеву (православну) капелу на Ловћену, а поставили су споменик свом цару Фрањи Јосифу.
Одмах су усљедиле одмазде над цивилима, али и војницима и официрима који су пружили надљудски отпор на Бојној Њиви и Развршју. Сви су они пребачени у Нежидерски логор код Беча, заједно са сердаром Јанком Вукотићем. Влада Црне Горе је потписала капитулацију, а краљ Никола I отишао у изгнанство.
Босна и Херцеговина
Саркотић је посље овог успјеха награђен са Орденом Леополда са мачевима I реда. Добио је и титулу угарског барона од Ловћена. Наредне 1917. године Стјепан Саркотић добија чин генерал-пуковника и остао је гувернер БиХ у Сарајеву све до новембра 1918.
Србски живаљ је и даље трпио свакодневни терор, јер је Саркотић спроводио политику Беча, односно истребљења Срба.
Видјевши да се спрема распад Аустроугарске пошто је србска војска пробила Солунски фронт и силовито надирала ка Бечу и Загребу, предлагао је уједињење земаља које су насељавали јужнославенски народи, али без Србије, јер је био велики србомрзац.
Бива ухапшен за кратко, али је успио да се извуче давањем великог мита и побјегне у Беч, гдје су га пензионисали.
ИЗГНАНСТВО
Живећи у Бечу одмах је почео са својим антисрбским, касније и антијугославенским акцијама и радио је на окупљању хрватске емиграције у Аустрији. Сматрао је Краљевину СХС за православни бастион и србску побједу... и да је као такву мора уништити.
Тако је основао 1919. године у Грацу ткз. Хрватски комитет скупа са Иваном Перчевићем и Стјепаном Дуићем, а који је водио све до јануара 1929. године, када је та екстемистичко-шовинистичка организација интегрисана у Усташки покрет, а на чело долази Анте Павелић, потоњи поглавник клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Саркотић није дочекао стварање НДХ, већ је умро 16. октобра 1939. године, када је већ отпочео Други свјетски рат, односно Адолф Хитлер је већ био окупирао Пољску.
Спомен-плоча Саркотићу у Бечу