Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.

Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.

Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.

КПЈ означила је српску буржоазију и војску монархије као свог главног непријатеља, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србију, као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора да започне признавањем отцепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС. То се врло прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуција о привредном и политичком положају“, где стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење.

Посебна пажња посвећена је „албанском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је суштинско. Констатује се да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.
 

„ВЕЛИКА АЛБАНИЈА“

У овом смислу југокомунисти су те 1928. године позвали „Косовски комитет“ да се дигне против српске окупације, као и радничку класу на том простору Балкана да устанак подржи и помогне како би се спојио угњетени и раскомадани албански народ и створио своју независну и уједињену Албанију. Скрећем пажњу на ово „уједињену“, пошто се ради о позиву на стварање „велике Албаније“, овога што данас имамо; Албанија, Косово и западна Македонија, простор настањен искључиво Шиптарима, на којем само формално постоје границе. У пракси је то јединствен териториј и преостаје само његово проглашење за једну државу, са делом Црне Горе у њој, што је ових дана најавио и Адем Демаћи.

Е сада долазимо до „Акционог програма“ најважнијег документа Четвртог конгреса КПЈ који изазива језу и осам деценија после тог за Југославију и Србе судбоносног догађаја. У њему се наглашава да у тим данима само КПЈ помаже борбу потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то југо-комунисте неће омести, ни деморалисати. Комунисти у споменутом документу отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. На крају документа комунисти позивају све потлачене народе, несрбе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.

Невероватно колико све ово подсећа на 1991. годину. Туђман, Кучан и Алија деловали су дословно по упутствима из Дрездена.

Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић.

Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи. Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова.

Да се вратимо и појаснимо онај део где спомињем комунистички ветар и усташка једра. Звучи нестварно, али само за неупућене. И једни и други, комунисти и усташе, имали су, видели смо, исте циљеве на почетку антисрпског деловања. И начини борбе били су им исти. Јачих доказа за ту тврдњу не би требало тражити изван догађаја који историчари дефинишу као „Велебитски устанак“.

АНТИФАШИСТИЧКИ УСТАНАК

Догодио се 1932. године, само четири године после Конгреса КПЈ и апела свим несрпским народима, њиховим револуционарним и терористичким организацијама, да се дижу на устанак против српске окупације. Пред крај лета, те 1932, „Хрватска револуционарна организација“, позната као усташе, предвођена Антом Павелићем доноси одлуку да се оружано нападну институције Краљевине Југославије у Лици, и на тај начин отпочне борба за ослобађање хрватског народа од српске окупације. Таман како су рекли и препоручили југо-комунисти у Дрездену.

Под окриљем ноћи, између 6. и 7. септембра, усташе предвођене Андријом Артуковићем нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб је трајао мање од једног сата, жандарми су спремно одговорили на напад и натерали павелићевце да се повуку према Велебиту. У пуцњави је убијен усташа Стјепан Девчић, а један жандарм лакше је рањен.

Тим поводом огласила се и КПЈ преко свог листа „Пролетер“, који, у броју 28, објављује текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, поред осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“.

Ово последње, „предводи“ није реализовано са усташама, али је у потпуности примењено 1941. године, у антифашистичком устанку Срба у Хрватској, када су на територије са српском већином долазили комунисти, Хрвати, представљали се као противници усташтва, српски саборци, узимали за себе позиције тзв политичких комесара, тај српски устанак против фашизма каналисали у жељеном смеру и на крају га приписали искључиво себи. Данас у Хрватској, у причи о антифашизму, Србе нико не спомиње.

СВЕ ЈЕ ОСТВАРЕНО

Није вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ, оно што данас имамо на простору бивше Југославије и упоредите.

Све је остварено. Осим одвајања Војводине.

Аутор: Ратко Дмитровић
Из књиге "Крст на крижу"
2017. године