Прогони и убиства Срба у Источној Босни 1914-1915 - www.zlocininadsrbima.com

2. мај 2017.


Прогони и убиства Срба у Источној Босни 1914-1915


Много пре објаве рата Србији 1914. године Аустро-Угарска испланирала је да војни удар прати темељито чишћење терена од остатка непријатељског становништва, да би се населило „царевини одано живље“. Најстрашнији злочини на почетку Великог рата над српским цивилима забележени су у источној Босни и Мачви.



Аустроугарски притисак у Босни и Херцеговини растао је сваке године, место да га нестаје. Аустроугарски властодршсци били су бесни да хајдучка жижа (код Срба нап. прир.) још увек гори у Босни и Херцеговини, где су они баш хтели да праве базу за даље освајање Балкана. Аустроугарска се спрема тридесет година да пали Србију и Црну Гору и да проваљује на Вардар, а сваки час опажа како стари пожар из 1875, ’82, и 1908. још тиња у њеној кући, у Босни и Херцеговини. Због тога најзад оно њено ђавослко прегнуће да већ једном сасвим разори то „хајдучко гнездо“. Због тога онај чувени терор у Босни који је започео дан послије атентата, месец дана пре почетка рата. Због тога аустроугарски џелати таман онако жаре и пале по својој Босни и Херцеговини, како су чинили по непријатељској Мачви.

Овако је, између осталог, записао 1915. године Перо Слијепчевић (Сабрана дела Пере Слијепчевића, књига шеста „Историјске и политичке теме“, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, „Свет књиге“, Београд 2013) сведочећи о прогонима и убиствима српског цивилног становништа које су спроводиле аустроугарске власти, полиција, војска и „легионаши“ непосредно пре и у првим годинама Првог светског рата. Ти злочини су у појединим периодима и по својим размерама од појединих историчара с правом названи и првим примерима геноцида у светској историји 20. века.

„У приређеним демонстрацијама (после Сарајевског атентата) разорена су српска имања по градовима, и у самом Сарајеву штета је, како се каже, била преко четири ммилиона круна. Спаљен је и сравњен са земљом цели погранични појас земље према Србији и Црној Гори. Низ Херцеговину, на пример, на томе низу данас нема ни једне колибице, ни цркве, а камоли других кућа и имања. Ничег до гробља и гаревина, како веле сутријски листови“, пише Слијепчевић. И наставља: „Влада је у страховитој мери подузела да плени српска имања и изгони српске сеоске породице преко границе, и ових последњих већ је толико хиљада и хаљада истерано, да су цели крајеви српски потпуно опустели. Тамо треба одмах да насељавамо други вернији елеменат из монархије, писаше један њихов лист. Друге хиљаде и хиљаде народа заточене су по тамницама. У самом Араду, у Угарској, има их данас, у подземним сводовима 5.400, у најужаснијем стању. Самих попова има тамо 80, а и врло много жена и деце. До јуна месеца 1915. године тамо их је поморено глађу и студени преко 1.400. Али, то није само једна тамница: таква је једна у Жегару код Бихаћа, а друга у Добоју, а трећа у Дервенти, четвта, пета итд. – ко зна још где“ (Перо Слијепчевић, „Историјске и политичке теме, стр. 8).

Сва српска друштва и сви српски листови су забрањени, односно заплијењени. После велеиздајничког процеса против атентатора, поведена су четири процеса против нејаке омладине из школе, узданице народне, записује Слијепчевић. А, иза тога, најзад, против вођа народних, њих 156 поведоше и свршише бањалучки велеиздајнички процес, највећи у историји. „Мало беше тој бесној влади да те људе поосуђује на робију и вешала, него ударе на њих да плате и ратну одштету, од 14,5 милиона круна, јер да су они криви за рат. Тим је хтела да осим људи уништи и њихове домове, и отме хлеба и оном унучету у колевци“(П. Слијепчевић).

Но, изнад свих ових прогона и затварања, најстрашнији је био злочиначки поход аустроугарске „експедиционе армије“ против цивилног становништва на окупираним територијама Балкана, посебно у пограничним регијама, као што су Источна Босна, Срем и Мачва. По бројним историјским изворима, овај поход до детаља је планиран у годинама много пре објаве рата Србији. Био је саставни део оперативног плана извршног цивилног заповедника и, истовремено, војног команданта анектиране Босне и Херцеговине Оскара Поћорека. Планом је предвиђено „темељито чишћење остатка непријатељског становништва“, да би се населило „царевини одано живље“. Репресалије над цивилима образложене аргументом да би „непријатељу одано живље! било подстакнуто да у збеговима напусти „ослобођене регије“, у ствари окупиране територије (Милош Казимировић, Заборављени злочини из Првог светског рата, „Политика“, 23. јануара 2014).

Како су акције рашчишћавања терена изгледале документовано је у записнику заседања посланичког дома аустроугарског парламента 30. јануара и 6. фебруара 1918. године. Из необјављене студије коју је историчар Ханс Хаутман дао на увид „Политици“биздвајамо два цитата посланика др Корошеца (име није наведено уз презиме):

Село Јарак, 13. септембар 1914: „Царске трупе су ослободиле село, пошто се у ноћи пре тога српска восјка повукла са локације. У знак одмазде, пошто су сељани понудили српским војницима храну и смештај, сви становници су везани и одведени пред суд у Ириг, а село је запаљено… Пуних седам дана је горео Јарак, од 240 кућа је само девет поштеђено пламена“.

Сурчин, средина септембра 1914: „Позивајући се на извјештај војног команданта да су ‘неки балвци’ псовали аустроугарске војнике и ругали се царској застави, војска је окупила сву малолетну децу и јавно батинала. Неколико старијих несрећника су своју младалачку дрскост платили главом. Три дечака у узрасту од 15 и 16 година су стрељана на лицу мјеста, оптужени да су шпијунирали у корист Срба. Још двојица младића стрељана су јер су наводно покушала да украду петролеј из армијских складишта. Дест дјечака је стрељано уз сеоски канал и остављено да данима леже у води – све док смрад није постао несношљив па су, најзад, сахрањени…“.

Гоњење Срба и одузимање имања

Стотине беспомоћних људи из јужних провинција царевине труну побијени пушкама, секиром и вешалима. Хиљаде и хиљаде чаме у мемли мрачних тамница узалуд чекајући да дођу пред суд. Око стотине хиљада бескућника, избачено из порушених кућа и са дедовског поседа, лутају од места до места, без игде ишта. Испраћајући их псовке тирана, а терају зимски ветрови и кише. Овде није реч ни о каквом насиљу на непријатељском земљишту, него о нечувеном рату једне државе против њених непоћудних поданика – записао је Перо Слијепчевић о Васкрсу 1915. године. Он, у истом тексту описује како је Аустроугарска раширила демонстрације после Сарајевског атентата по варошима Босне и Херцеговине уперене против Срба и на тај начин стварала расположење за рат против Србије; затим како је у БиХ, још пре мобилизације и објаве рата, без икаквог посебног повода преко 5.000 Срба, како су окривљени људи везани у гвоздене ланце и спровођени кроз градове уз дужност свих „лојалних“ грађана да пљуну на њих; како је за месец дана (од 20. фебруара до 23. марта 1915) из Сарајева, Рогатице, Фоче, Билеће и Требиња притерано најмање 5.260 породица Срба и сва лишена њихова имања… Ипак, примери осуда и убијања Срба у БиХ и шире, које преноси Слијепчевић су, ипак, најзастрашујући. „Највише смртних осуда има у Босни и то против чистих народних слојева, против оних убогих људи, чија се имена не памте и о чијем случају јавно мишљење не води дуго реч“, пише Слијепчевић, наводећи да је само из најсигурнијих врела добио податке о 40 смртних осуда Срба у сарајеву, о 20 у Доњој Тузли, о 80-90 у Требињу и Мостару…

На вешала са песмом и поруком

„Један угледни свештеник у Требињу, Видак Парежин по имену, оптужен као издајник, био је јавно обешен на тргу. Овај старац ишао је целог пута из тамнице на губилиште, певајући промуклим гласом српске народне песме и дозивајући српске краљеве ослободиоце за свој народ. А кад је стао под вешала као задњу жељу казао је маси около: ‘Гледајте и памтите, како Срби мру“ и намакао је сам себи конопац на врат (Сабрана дела Пере Слијепчевића, књига шеста, стр 31, 2013)

„Током 1914, 1915 и 1916. године на смрт вешањем осуђено је око 200 српских цивила у мостарском округу (највише у Требињу гдје је жарио и палио крвави командант утврђења ђенерал Браун). „У тузласнком округу било је такође једно 180 вешала и то у самом граду Тузли 45, Милићима 50-60, и у Кладњу око 40. Много вешала било је и у сарајевском округу“, наводи Слијепчевић додајући да је несумњиво више света побијено без икаква суда пушком и бајонетима, у масама. „Највише изгинулих на тај начин је на простору од Дрине до Романије, за време српске офанзиве, односно после српског повлачења из Босне“ ( стр 50).

Након свих ових примера разних злодела које је Аустроугарска спроводила над Србима у БиХ, Слијепчевић наводи да су „једно од најнасртљивијих зала у земљи представљале летеће војне колоне, такозвано „штрајфкори“ разбацани особито по граничним крајевима да пазе на ред“. Њихов део били су „легионаши“, домаћи становници муслиманске и католичке вере који нису узети у редовну војску и од којих су формиране „наоружане чете“. Осим, као легионаши јављају се и под именима „добровољци“, „шуцкори“, „домаће чете“, „грађански зборови“. Зачетак ових чета налази се још у демонстрацијама из јула 1914. године када је аустроугарска власт употребила најгори друштвени олош, као некакве представнике „народног гнева“, против „издајничког“ српског елемента. Када је објављен рат, полиција је преко Адем-аге Мешића у сарајеву и Мујаге Комадине у Мостару, као главних организатора, наредила организовање истог тог олоша у „добровољачке чете“. Оно што је пресудно утицало код тих људи на пристајање четама јесте то да у случају да се ангажују у њима, неће морати да иду на фронт- „Укратко, међу легионашима има и мирних људи, који су ту, да не би били на фронту. Али, има наравно и опакијех. Ови се онда издвајају и даје им се задаћа да крстаре по земљи и да држе ‘нелојално’ становништво у сталном терору. Један дио одашиље се на српски фронт, али опет као посебне јединице. Тамо имају задаћу, у дефанзиви, да паралишу акцију српских комита. А у офанзиви да пале и руше српске станове и кољу српски народ… Али и у редовној војсци мржња против Срба пропагира се најбезобзирнијим средствима. С нечувеним терором кажњава се свака и најмања симпатија према српском народу. Један Србин, капетан у аустријској војсци, рече својим пријатељима, у првој истинској борби осећаја, када је чуо за објаву рата: ‘Заиста тешко је и мислити на то, да морам да пуцам против браће’. За ово је био денуциран и стрељан“ (П. Слијепчевић, стр 38).

У чињењу злодела над српским цивилним становништвом у Подрињу, легионашима су се придружили и припадници аустроугарске војске, међу којима је било много мобилисаних Хрвата. „Они су после пораза на Церу, повлачећи се према Дрини и Колубари, починили нечувена зверства над мирним цивилним становништвом у селима и варошима Мачве и Подриња. А то цивилно становништво представљали су старци, жене и деца“, пише Радислав Ристић у тексту „Век погрома над Србима“ (извор: Српски културни клуб, Нови Сад) наводећи конкретне примере како је и хрватска штампа тог времена „просто хушкала своје људе – припаднике аустроугарске војске, да немилосрдно тамани Србе“. Изливи мржње према Србима, посебно су били изложени у листовима ‘Хрватска’ и ‘Хрватски дневник’. Тако, на примјер, лист ‘Хрватска’ у броју 794 од 29. јуна 1914. године пише: „…С њима (Србима) морамо једном заувијек обрачунати и уништити их“. Или другом пприликом: „…Срби су љуте змије од којих си тек сигуран онда кад им сатреш главу“. С тим и таквим порукама кренули су хрватски корпуси, дивизије и пукови на Србију (Р. Ристић, „Век погрома над Србима“).

Propagandna-ilustracija-2-790x502

Нису штедели ни жене, ни децу

Српски генерал Павле Јуришић Штурм, комадант Треће армије, први је обавјестио Војну команду и светску јавност о зверствима и пљачкама аустроугарске војске. Између осталог, он 22. августа 1914. извештава 13. (загребачког) корпуса и 42. домобранске дивизије: „…На целом свом путу (Крупањ – Зворник) …сазнао само страховитим зверствима које је на свом путу непријатељска војска починила: деца и жене нису нимало штеђени, но су их убијали или зверски унакажене остављали“. Дан ранје команда Треће армије је јавила из Осечине: „Код механе Кривајица  налази се једна група од 19 особа (људи, жене, дјеце) повезаних једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени…“

Стрељања и депосртације Срба у Босни и Херцеговини започети су у августу 1914. године. Поред оног у Мачви, највећи талас етничког чишћења од стране аустроугарске војске, десио се у источној Босни после почетне неуспешне аустроугарске офанзиве на Србију, односно пошто су српске јединице извесно време продрле и у БиХ. Аустријска војна команда окривљујући становништво да је с весељем дочекивало и помагало српску војску, беснела је против њега, не штедећи ни жене ни децу. У селу Завршје код Фоче 1914. године стрељана су 72 српска цивила, међу којима и малолетни дечаци. „У Срему је овако побијених људи, како смо извештени било око 50, међу њима једна обешена учитељица. У Власеници у источној Босни су те осветне егзекуције препуштене легионашима. Ови су несрећнике терали на један брег и ту их сјекли секиром“ (П. Слијепчевић, „Историјске и политичке теме“, стр 30).

У Сезимовцу код Сарајева убише 16 најугледнијих тежака и попа трифка Максимовића с тим да се „накнадно одобри смртна пресуда“. Када је један мађарски батаљон пошао из Сарајева на границу понео је са собом 1.000 метара конопца за вешала. Становнике села Сирче побили су у планини Рудо једно за другим. Мученици су сами копали своје гробове и једни друге закопавали. Неке мајке легле су у гроб са својом дјецом. У једном месту, такође у источној Босни, како наводи Слијепчевић, „везали несрећнике за пласт сена, па онда запалили пласт“.

У котару Гацко запаљено је 57 села и засеока, пошто су сва опљачкана. Тамошње становништвоаустријски војници мрцварили су на овај начин: Старца Јока Ћеранића, који је лежао болестан у кревету тукли су дотле док није умро, па су га бацини на ватру у његовој кући. Бачен је такође у ватру своје запаљене куће стари Томо Ивковић. Исто тако су бачени у ватру Илија и Ђоле Ивковић и њихова мати. Сагорели су једну полулуду девојку из Корита и убили једног уммоболног дечака П. Ковачевића. Убише после грозних мука и друго једно дете од 15 година и неког Касавицу и седамдесетогодишњу бабу, матер Јевта Марковића и жену Максима Перовића са одојчетом. Силовали су и мучили жену Рада Бјелогрлића, обесили су Ђуру Поповић у Автовцу и пустили је да висе три дана, па је онда закопали – у ђубре. И тако даље, авај! Ни само у овом малом куту несрећне Босне није могуће набројати сва недела војника ‘просветитељске’ Аустрије“ (П. Слијепчевић, „Историјске и политичке теме“, стр 30).

Шуцкори ликвидирали домаћине

Врхунац аустроугарских злочина на подручју Горажда десио се на превоју Јабука, дуж пута према Палама. Из непрегледне колоне народа, који ће бити отеран у логоре, издвојено је 46 највиђенијих српских домаћина из околине Горажда, Пала, Праче, Соколца и Рогатице. Њих су шуцкори натерали да сами себи копају раке, након чега су их у групама ликвидирали.

Спомен-обележје настрадалим подигнуто је тек 1937. године. Уз имена и презимена страдалих стајао је кратак текст: „Овдје су 1914. године од стране аустроугарског окупатора стријељани невини људи, положивши своје животе у одбрани српског народа и Србије“. Одмах на почетку рата 1941. године муслимански екстремисти, укључени у непријатељске редове, срушили су споменик на Јабуци. Он је обновљен 60-их година прошлог века, да би га у септембру 1992. поново срушили припадници муслиманске војске. Планирано је да се спомен-обележје обнови поводом обележавања 100 година од почетка Првог светског рата.

Шуцкори је један од назива за специјалне одреде аустроугарске војске састављен од локалног муслиманског становништва, односо добровољаца из састава редовних снага аустроугарске војске. Ове војне одреде је аустроугарска власт организовала за борбу против „побуњеника“ и „потенцијалних побуњеника“ при чему се готово искључиво мислило на Србе. Енглески историчар Џон Р. Лампе је злочине над Србима, који су чинили шуцкори, назвао етничким чишћењем. Др Јозеф Редлих (тада професор јавног права на Универзитету у Бечу) је у свом дневнику 22. новембра 1914. године написао да се у аустроугарској провинцији БиХ спроводи систематска политика истребљења православних.

 


Приредила: Славица Даниловић

(Текст преузет из ревије „Историја“, бр 50, март 2014, стр 22-26)



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 828  пута
Број гласова: 0


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Преминула Добрина Продановић из Сребренице

Приче мајки из Пребиловаца

Парастос и молитвено сјећање на српске жртве у Осову крај Рогатице

Гради се Храм за спомен-костурницу у Кадиној Луци

Рад међусавезничке комисије за испитивање бугарских злочина у Србији у Првом светском рату

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (4), Alexander Dorin: Сребреничка лаж из угла страних војника

Српски логораши спаљивани у пећи Жељезаре Зеница




Поделите ову вест, нека се чује истина...































Skip Navigation Links