Жељко Гласновић (1954.) је хрватски емигрант, генерал и политичар који је био активни учесник ратова на бившем југославенском простору деведесетих година 20. стољећа.
Гласновићева породица је напустила домовину средином педесетих година и настанили су се у Канади. Тамо је Жељко скупа са братом Давором одрастао и школовао се. Постао припадник канадске војске. Касније се пребацио у француску Легију странаца гдје је прошао обуке и ратовао по Африци и средњој Азији више од годину и по дана.
Када су почела оружана дејства у западним дијеловима Југославије средином 1991. године, браћа Гласновић долазе и придружују се хрватским паравојним формацијама. Они су учествовали у убиствима, мучењима Срба и пљачки и рушењу њихове имовине, као и нападима на Југославенску Народну Армију.
Током четири ратне године, Жељко Гласновић је прошао многа ратишта од Лике преко Купрешке висоравни до западне Херцеговине... касније је учествовао у агресији на Србску Републику у БиХ у љето и јесен 1995. године.
Када су окончани оружани сукоби у Босни и Херцеговини крајем 1995. године, Жељко Гласновић је именован за службеника Војне стабилизације у Сарајеву. Посље тога је био заповједник Хрватског градијског збора.
У политичке воде је ушао 2015. године и то као активиста Хрватске Демократске Заједнице, на листи за дијаспору. Улази у Сабор гдје је често критиковао правни систем и тражио побољшање статуса са хрватске бранитеље из Федерације БиХ. За говорницом је био често дрзак и вријеђао своје колеге. Наредних година је имао низ инцидената у којима је долазило и до физичких сукоба. Мјења странку 2020. године и прелази у Домовински Покрет.
Данас живи и ради слободно у Загребу.
ЖИВОТОПИС
Жељко Гласновић је рођен 1954. године у Загребу. Његови преци су дошли у Загорје са Косова и Метохије, али су римокатоличке вјероисповјести. Мајка му се звала Розалија (р. Живковић), она је поријеклом из босанске Посавине.
Када је имао двије године, његови родитељи одлучују да емигирају у Сјеверну Америку пошто његов отац није видио себе у комунистичком друштву, нити да му синови одрастају на идеалима "братства и јединства" са Србима и другим јужнославенским народима. Отац му је одбио да служи редовни војни рок у ЈНА, па је то био мотив више да напусти Балкан. Иначе, он је у Риму завршио музичку академију, па је радио као наставник музике.
Гласновићи се настањују у Канади, а Жељко и његов брат Давор Гласновић су тамо одрасли и школовали се у Торонтоу. На одгој браће Гласновић је имала пресудан утицај њихова бака Ана (мајчина мајка). Оца није ни запамтио јер је умро док су браћа Давор и Жељко имали пет година.
По завршетку средње школе њих двојица се придружују канадској армији, гдје су прошли обуке по западњачкој доктрини. Након пет година одлази у Африку, гдје постаје припадник француске Легије странаца.
Бива послати на Средњи Исток, гдје су учествовали у Заљевском рату против Ирака 1990-1991 на страни англо-америчке коалције.
ЗЛОЧИНАЧКА ОДИСЕЈА
Почетком јануара 1990. године у Југославији је уведен вишепартијски систем посље 45 година са циљем побољшања социјално-економских услова живота и демократизације друштва. Ово је омогућило хрватским и словеначким сепаратистима да започну разбијање југославенске федерације уз велику подршку НАТО пакта и Европске Уније. Дошло је до политичких турбуленција и пат позиције.
У западним дијеловима земље средином 1991. године паравојне формације нападају официре и касарне Југославенске Народне Армије, што је довело до оружаног сукоба широких размјера. Антисрбска пропаганда се појачавала из дана у дан.
Рапорт Фрањи Туђману
Гласновићи су дошли у домовину да "помогну свом народу", те су се пријавили у ткз. Збор Народне Гарде. Жељко је одмах добио посао инструктора за пријем у нове "бојовнике" у сабирном центру у Кумровцу. Прво ратиште му почиње у Лици, гдје су ткз. Зенговци етнички очистили насеља око Госпића. Наредно прољеће прелазе у западну Херцеговину око Дувна, гдје су учествовали у камповима за обуку мушкараца 18-45 година за тероризам и диверзије.
Крајем 1991. године Жељко Гласновић је постао члан хрватске специјалне јединице "Зрински", која је своја злочиначка дејства имала наредно прољеће и на Купрешкој висоравни. Ту је учествовао и Жељко, када је тешко рањен. Саборци га преко Бугојна преносе све до Рамског језера, а одатле у Сплит.
Побјегао је из болнице "Фируле", те се вратио у октобру 1992. године у Херцеговину и преузео команду над дувањским 79. пуком "Краљ Томислав" ткз. Хрватског Вијећа Одбране (оружана формација Херцег-Босне, хрватске парадржаве у БиХ). Од својих подређених је увјек захтјевао дисциплину.
Постројавање хрватских бранитеља
Његов брат Давор је једно вријеме редовно обилазио концнетрационе логоре који су били под надзором ХОС и ХВО у југо-западним дијеловима БиХ, те мучио заробљенике србске националности. О томе је свједочио Милорад Пајчин из Губина. Касније је и сам Давор био заробљен од Армије босанско-херцеговачких Срба (ВРС) и спроведен на Мањачу.
Ратовао је и против муслиманских снага у средњој Босни, када је дошло до избијања рата ова два народа средином 1993. године. Међутим, Американци су их натјерали да потпишу Вашингтонски споразум 1994. године, када се поново удружују против Срба. Тада је Жељко Гласновић за кратко добио команду над 1. гардијском бригадом ХВО, али је смијењен. Учествовао је у агресији на Купрес новембра 1994. (операција Цицнар).
Ипак средином 1995. године добија команду над свим војним јединицама ХВО.
До краја рата бива начелник заповједник Зборног подручја Дувно (Томиславград). Са својим јединицама се прикључио хрватској агресији у љето 1995. на западне дијелове Босне (операција Маестрал), гдје је пружао подршку генералу Анти Готовини и његовим одредима.
НАКОН РАТА
У америчкој држави Охајо дошло је 21. новембра 1995. до потписивања Дејтонског мировног уговора три зараћене стране у Босни и Херцеговини. Савет Безбедности УН је послао 60.000 војника у склопу мисије СФОР да чувај мир. Босна и Херцеговина је подијељена на Србску Републику (49%) и Федерацију (51%).
Жељко Гласновић је постао руководилац за Програм војне стабилизације у Сарајеву. Након тога имао је заповједништво на Хрватским гардијским збором, парадна једица Војске Републике Хрватске.
Пензионисан је крајем 2000. године, када је објављено Писмо дванаестрице генерала, које је и сам Гласновић подржао. Они су се бојали оптужница из Међународног кривичног суда у Хагу, а представљали су јавности да медији блате ткз. Домовински рат. Примања је остварио тек 2007. године.
Страначки ангажман
У политику је ушао 2015. године као нестраначка личност Хрватске Демократске Заједнице, на листи за дијаспору (11. изборна јединица). годину дана касније постаје посланик у Сабору гдје је оштро критиковао изборно законодавство. Постао је дио Клуба заступника за Независни.
За саборском говорницом често је говорио и вријеђао неистомишљенике, а залагао се за побољшање хрватских ткз. бранитеља из Федерације БиХ. Штавише, није му било страно ни да се упусти у физичке обрачуне.
На изборима 2020. године подржао је Домовински Покрет. Ипак, са њима није успио да уђе у Сабор јер му је фалило само 11 гласова.