Сигурно вам се бар једном десило, сурфајући по интернету, да сте наишли на наводни цитат Добрице Ћосић о Србима који гласи: Ми лажемо да би обманули себе…
Заправо, у оригиналу иде овако:
"Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно…"
Овај наводни Ћосићев цитат, обилато се користи у муслиманским и хрватским медијима, политици, интернет дебатама или обичним препиркама, итд.
Глуви и слијепи србофоби, у трци чија ће пљувачка даље добацити, не схватају да ово није Ћосићева анализа духа српске нације него дио из његовог романа "Деобе" (1961).
Дакле, књижевни изражај, а не научни суд о једном народу. А и такав је дорађен.
Роман говори о српском, тј. четничко-партизанском сукобу: "роман је заправо метафора о поделама у историји и традицији српског народа."
Поред овога, цитат којег користе србофоби, извађен је из контекста. Тај одломак у Ћосићевом роману гласи:
"Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда, биолошка, психолошка, национална, политичка. За ову лаж под окупацијом, и обичан идиот има више маште од мнотх романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи.
Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам. Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе."
Пази, нигдје се не помињу Срби
Међутим, у једној другој Ћосићевој књизи можемо да видимо његов суд о српској нацији. Ћосићеве "радне, текуће прибелешке" објављене су 1992. године у књизи "Промене."
У тој књизи "говори се о распаду Југославије и слому титоизма, понешто од онога што је писац успут и понекад записивао од Титове смрти до своје болести септембра 1991. године."
Ћосић на страни бр. 91, о српској историји каже:
"Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; на порицању српског народа и његове прошлости, заснивају се нације и државе; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности – Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег."
Још осамдесетих година прошлога вијека, Ћосић је проговорио о незахвалности оних народа које су Срби ослободили, а његове ријечи звуче као да су написане пре неколико часова:
"Ми смо пристали да нам сви које смо ослобађали, којима смо омогућили да постану нације са својим државама, порекну нашу ослободилачку прошлост, прогласе нас окупаторима и хегемонистима, скрате нам историју у оквире тајних одлука Коминтерне и њених идеолошких тумачења." Стр. 72.
Ћосићев суд о српском народу записан је у биљешци од јануара 1986, а у књизи се налази на 98 страни. Између осталог забиљежио је да:
"У целини гледано, српски идентитет се најизразитије успоставља православљем и борилаштвом за његову одбрану, односно за своју слободу. Вера, слобода, држава, стапа се у једно код Срба, и то већ од средине тринаестог века. Рано настала свест о идентитету узрокована је геополитичким положајем српског народа, његовим бивствовањем на граничним просторима европске и хришћанске цивилизације, и, потом, две империје – османлијске и аустро-угарске. Срби су били приморани на самосвест или уништење; на одбрану идентитета али асимилацију; на остајање у вери по сваку цену или на преверавање. У тој муци и алтернативи опстајања, саткала се целокупна њихова духовност и обликовао се национални етос. А он је разнолик…."
Ипак, знао је Ћосић и да критикује неке српске особине. На странама 110-111 пише:
"Најгора, бар мени, српска особина јесте нападна фамилијарност, та страст да што пре присвоји и учини себи равним сваког кога сретне. То они чине улагивањем, добротом, раскалашношћу, давањем себе и свега што има. Све чини да сви буду као он. Србин не чини напор да се уздигне; он свагда настоји да високе повије, далеке приближи, чисте испрља… А јадан човек Србин, толико се свикао на патњу и беду да и најмање промене прима као ослобођење, спасење, срећу."
Фалсификатори историјске истине, интелигенција вјештачких нација, који су му лијепили етикету српског шовинисте и "оца српске нације", нису га читали. А да јесу, нашли би понешто и о себи:
"’Социјалистичке’ нације – македонци, црногорци, муслимани, производе најреакционарније и најбезумније лажи о себи, односно свом идентитету, непостојећем у историји. Фалсификује се прошлост, на лажима се стичу универзитетске каријере, докторске титуле, звања националних академика." – стр. 69.
Ово цитирање Ћосића завршићу једном његовом биљешком о "прогресивним Србима" у којима можемо препознати данашње људскоправашке активисте, невладину интелигенцију и новинаре:
"Срби који своју прогресивност доказују антисрпством, по свему судећи, постојаће док је српства. Тај национални синдром из турских времена пренет је у европска времена. А то је синдром роба. У турским временима не бити Србин, обезбеђивало је главу и још понешто уз њу; у европским временима Србије, не бити Србин, то значи бити Европејац."
На крају да додамо, да је тај српски "шовиниста", како га етикетирају медији и политичари "социјалистичких нација" и усташких насљедника, имао толико објективности и хуманости да је био спреман бранити исламисте на челу са Алијом Изетбеговићем и усташког фанатика Доброслава Парагу, пред судовима у СФРЈ.
На супротним странама нешто слично није забиљежено.
Ауотр: Борис Радаковић
Преузето са: Фронтал
Датум: 08.04.2020.